www.ceklic.net

Штампане или исписане свешчице (тетраде) саме по себи нису књига. Тек њиховим повезивањем у једну целину са заштитним корицамаи осталим структуралним елементима повеза, можемо говорити о књизи. Тако долазимо до првог разлога повезивања књига, да се омогући лакше читање, заштита и чување књиге. Међутим, љубитељи књиге желe да књига има и естетску димензију, што произилази из човекове унутрашње потребе за украшавањем ствари око себе. Човек у ствари украшава ствари које су му важне. С обзиром да књига у животу многих људи заузима важно место и њена естетска димензија морала би да одговара њеном унутрашњем значају. Тако је књига од једног занатскок предмета прерасла у објект декоративне и примењене уметности.

Према Богдану Поповићу, смисао уметности јесте да пробуду у човеку осећања. Повези књига као, примењена и декоративна уметност, морали би да у човеку потакну естетска чувства. Зато је потребно дубље промишљање о повезу књиге. Није довољно само машински отиснути неку орнаменталну композицију, чак шта више, употреба машине је у супротности са високим естетским захтевима. Иако такав отисак може бити, прецизан и декоративан, из свега тога избија једна хладноћа која је последица одсуства људске руке. Људска рука доноси једну топлу личносну естетику, за разлику од хладне механицистичке. Могуће погрешке, блага одступања од апсолутне прецизности, само су последица чудесног трага људске руке на којој се препознају покрети човекове душе, како каже ликовни критичар Дејан Ђорић. То је личносни, православни приступ естетици.

Дакле, потребно је једно дубље промишљње о изгледу књиге. Пре свега, мора се изнаћи ликовно решење које је у складу са садржајем. Први који је дао неке теоријске основе украшавања повеза књига био је енглески књиговезац и типограф Кобден-Сандерсен. Он је истицао да ликовно решење на повезу мора да зависи од садржаја али да илустрација не би требало да буде јако изражена.

Поред ликовног решења потребно је обратити пажња на врсту коже, њену текстуру, на слова, орнаменталне печате, линије, рез књиге, заглавну врпцу и врсту предлиста. Сви ти елементи морају се пажљиво одабрати, да буду у складу са садржајем ,са типографијом, са илустрацијама, са бојама, са обликом књиге, и морају се узајамно спајати и стапати у једну целину. Један рђав тон може да избрише сав труд и да повез изгледа крајње неукусно.

Углавном је могуће модерно и традиционално украшавање књиге. Модерно је слободније и сликовитије а традиционално, строжије и затвореније. На који год начин опремили књигу, увек тети у обзир садржај дела. За поезију бирамо ведрију кожу, асиметричну композицију и цветну орнаментику; списи правни, историјски и слични захтевају тамнију кожу, симетрију и класичну орнаментику.

На повезу не би требало на баналан начин приказивати догађај у књизи, али је потребно да се предочи душевни покрет, да се побуди душевни дојам и наговести тема књиге. Уреси на повезу удешавају се тако да спољашњи изглед књиге одговара њеном унутрашњем значају и њеној основној идеји. Због тога је и суштина повеза да се њиме изрази дух и карактер књиге.

Поред практичне и естетске димензије, повез књиге има и један дубљи смисо који нас води до архетипског, где облик књиге симболизује чежњу за изгубљеном Речи, односно изгубљеним Словом, како каже еванђелист Јован: „У почетку беше Реч“ или још лепше у старијем облику: „Искони би Слово“. Стога би могли рећи да је свако писање, па и читање књиге, у својој основи, чежња за Богом, или, другачије речено, чежња за божијим откровењем кроз Реч, а повез, као чувар и украситељ Речи тој чежњи даје извесно достојанство. У основи библиофилства, је чежња за узвишеним животом, чежња за смислом, односно трагање за Богом. Леп повез књиге том трагању даје отменост.